Јосиф Маринковић (1851-1931)

Овај велики уметник рођен 15.09.1851. године у банатском селу Врањеву, данашњем делу Новог Бечеја. Био је композитор, хоровођа, музички педагог и публициста. Рођен после Корнелија Станковића, а пре Стевана Стојановића Мокрањца, Јосиф Маринковић са поменутом двојицом чини основицу Српског музичког стварања и једну од најважнијих личности српског музичког стваралаштва с краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Уметничку каријеру започео је у Београду, када је Србија била Кнежевина под династијом Обреновића. Завршио ју је 13. маја 1931. године, у време Карађорђевића, када је  Београд био главни град Краљевине Југославије.

Josif Marinkovic-bista

Oд раног детињства Јосиф Маринковић jе био обузет музиком; самоучки је овладао свирањем на тамбури, гитари, хармоници и клавиру. Волео је да учествује у сваком виду музицирања, да изводи научене песме али и да импровизује. Прву озбиљнију музичку подуку добио је у Учитељској школи у Сомбору од чешког композитора Драгутина Блажека. Из тог периода датирају Маринковићеве прве хорске и инструменталне композиције које су своју премијеру доживеле на светосавској “Беседи” 1873. године. Маринковић се након завршене  Учитељске школе упутио у Праг где је  студирао у класи професора Франца Скухерског. У том периоду (од 1873-1881. године) заиста отпочиње његова плодна композиторска делатност. Свестан тадашњег положаја српске уметничке музике – као и чињенице да се човек учи док је жив – нешто касније одлучује да пође на усавршавање  у Беч (од 1886-1887. године) где је имао прилику да присуствује предавањима Едварда Ханслика, великог музичког  критичара и естетичара тога доба.

J.M. u mladosti

Након завршених студија одлази у Београд где дуги низ година ради као диригент тадашњих најпознатијих хорова из Београда, Земуна и унутрашњости Србије: Београдског певачког друштва, Академског певчког друштва Обилић, Радничког певачког друштва, Певачке дружине Станковић, Српско-јеврејског певачког друштва, Богословског певачког друштва Братство и разних школских хорова. Истовремено са диригентском активношћу Маринковић започиње и дугогодишњи педагошки рад. Радио је као наставник певања у Богословији, а затим и као наставник музике у Педагошкој школи и Другој мушкој гимназији. Јосиф Маринковић је једно време био активно ангажован и у књижевном часопису Преодница у коме је објавио низ написа. У пензију одлази 1924. године, након тридесет и седам година радног стажа, у својој седамдесет и трећој години. Тада се у потпуности посветио стваралаштву. Велики уметник поживео је још седам година, не престајући да компонује и ствара.

Поред вокалних композиција којима је приступао са посебном љубављу и пажњом, писао је и инструментална, вокално-инструментална, као и једно музичко-сценско дело. Његове композиције припадају врхунским остварењима српског музичког романтизма. Главни носилац музичког израза код Маринковића је мелодија. У својим композицијама остваривао је идеално поклапање језичких и музичких акцената и на тај начин истицао звучну лепоту и изражајну снагу српског језика. Маринковић озбиљније приступа и клавирској пратњи која је у његовим композицијама врло разрађена – доноси хармонску подршку мелодији, подвлачи драмске моменте, уводи у штимунг композиције, звуковно описује програмске детаље – па се понекад стиче утисак да је клавир користио као нужну замену за оркестарски апарат. У односу на савременике разликовао се и по слободнијем приступу хармонији. Стилске оквире које је прихватио у младости задржао је током целог свог живота, али их је константно надограђивао.

Стваралачки рад, како је сам имао обичај да каже, доносио му је право и највеће задовољство. Маринковић је често прерађивао, другачије аранжирао своје композиције. Задржавајући исти поетски текст (самим тим и наслов), многе композиције обликовао је више пута и мењао их на тај начин што је стварао не само варијанте и различите верзије исте песме, него им је често мењао и извођачки састав, па и целу музичку концепцију. Оставио је за собом преко сто деведесет композиција. Богатству његовог опуса не доприноси само број композиција, већ и широка палета различитих жанрова у којима се опробао. Многе музичке жанрове управо Маринковић уводи у српску музику.

Животне ситуације у којима се нашао налагале су му да највећи број композиција намени хорским саставима. Поред оних написаних за хорове а капела, ту су и дела за хорове уз пратњу клавира. Хорови са клавиром по много чему подсећају на кантате, а неки од најпознатијих су Задовољна река, На Велики петак, Поточара и Кантата Доситеју Обрадовићу. Писао је световна, али и духовна хорска дела, за мушке, женске и мешовите, као и за дечије хорове. Свакако највише простора заузимају родољубиве хорске композиције, међу којима су најпопуларније у своје време биле Народни збор (позната и као Хеј, трубачу), Јуначки поклич, Песмом срцу и Славија. И данас се на репертоарима многих хорова налазе његова Кола – дела која представљају сплетове обрада народних песама, претече Мокрањчевих Руковети – а Маринковић их је за собом оставио укупно једанаест. Врло је вредан и његов допринос духовној музици где посебно место заузимају Божанствена литургија Светог Јована Златоустог, Помен (односно Опело), Јединородни сине (за мушки хор и оргуље), Херувимска песма и Отче наш. Многе хорске песме које је Јосиф Маринковић наменио деци раније су се користиле у настави певања, а данас их можемо чути на фестивалима и такмичењима дечијих хорова. Међу њима се истичу Ох, пролеће поносито, Несташни дечаци и Љубимче пролећа.

Најузвишеније место у стваралаштву Јосифа Маринковића ипак припада соло песми. Његове соло песме могуће је поделити према начину/принципу по коме су компоноване. У прву врсту спадају оне које су створене цитирањем и уметничком обрадом народних мелодија, где треба споменути композиције У агана, Киша иде, Нено моја, Градином злато ходило. Другу врсту представљају соло песме које су компоноване у стилу који је близак фолклору (такозване ”севдалинке”) где су најважније Шано душо, Из град у град, Стојанке, Где си, душо, Под прозором и Ој, месече. Соло песме оригиналне инспирације настају на стихове песника, Маринковићевих савременика, и припадају трећој врсти. Управо та оригинална дела (такозвана ”дела оригиналне инвенције”) су оно по чему се Маринковић издваја у односу на остале композиторе свога доба, а најзначајније соло песме из ове области су Кажи ми, кажи, Поток жубори, Растанак, Молитва и Чежња. Претпоставља се да је прва соло песма коју је компоновао Ала је леп овај свет, настала око 1880. године на стихове Јована Јовановића Змаја, док је последња Чежња, љубавна соло песма написана на стихове Гиге Бакаловића. То је уједно и последње дело које је Јосиф Маринковић компоновао.

J.M. note

Инструментална дела највише је стварао у почетном периоду. Поред оних које је наменио клавиру, као што су Звучна даворија, Банатско коло, Фуга и Сонатина за четири руке, у његовом опусу постоје и композиције за виолину и клавир: Фантазија, Ноктурно и Две српске игре. Симфонијска поема Молитва писана је за оркестар. Једини Маринковићев покушај на пољу сценске уметности јесте музика за комад с певањем Суђаје. Ово музичко-сценско дело изведено је 1894. године и представља претечу наше националне опере.

О угледу који је уживао сведочи податак да је 1907. године изабран за дописног члана Српске краљевске академије наука. У сећањима породице, пријатеља и ученика брижљиво је негована успомена на његову топлу природу, сањарску и меланхоличну, интровертну, али спремну да распламса страсти – слику типичног романтичара. За свој рад Јосиф Маринковић је био је високо почаствован од стране многих организација.

Велике су Маринковићеве заслуге за стварање националне музике и развитак културног музичког живота на овим просторима. Задужио је нашу културу, како својом идеологијом, тако и композиторским радом и живом друштвеном делатношћу. Кроз своју оригиналну и надахнуту музику Маринковић је изразио с једне стране полет и патетику родољубиве поезије, а са друге стране префињену и меланхоличну атмосферу романтичарске лирике. Због тога су његов лик и дело представљали барда тадашњих генерација понесених национално-ослободилачким идејама, али у исто време и песника који је музички изражавао своја најинтимнија осећања.

Више података о Јосифу Маринковићу можете пронаћи у следећим изворима:

Стана Ђурић-Клајн, Историјски развој музичке културе у Србији, Pro musica, Београд, 1971.

Бранислав Киселички, Јесмо ли се одужили Јосифу Маринковићу?, Раднички дом ”Јован Веселинов Жарко”, Нови Бечеј, 2002.

Соња Маринковић, Историја српске музике, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2000.

Роксанда Пејовић, Јосиф Маринковић, Раднички дом ”Јован Веселинов Жарко”, Нови Бечеј, 2002.

 

Текст приредила:

Вера Голоб, специјалиста теоретичар уметности